Мантија (грч. Расо, Расон, Антери; рус. Подрасник, риасса; енгл. cassock; фран. soutane) била је одећа Византијске империје. Био је то чврсто закопчан огртач који је имао опасач око струка. Могуће да га је у Римско царство увео цар Марко Аурелије Антонин , рођен у данашњем Лиону у Француској, који је по галској одећи коју је носио (нека врста дугачке тунике) добио надимак Царацала. Касније, током турске окупације, дугмад је замењена ширим, двоструким материјалом који је пресавијен напред, и који се закопчавао само око врата, са светлим каишом (или светлом траком). Мантија симболизује смрт клирика за овај свет и његово посвећивање Богу и Царству небеском.
Архимандрит Кипријан Керн каже: "Никаквих канонских прописа о кроју духовног одела нема. Међутим, сам живот и пракса Цркве искристалисали су извесну форму одевања за јереје. Смисао те традиције састоји се у томе да:
а) одело издвоји духовника од других звања
б) чува свештеника од многих, његовом чину непримерених речи, гестова и поступака, као и од свраћања у места за њега недолична
в) сама мантија у извесној мери јавља исповедање нашег чина.
Само крој и стил нашег одела обавезује свештеника на достојанствену озбиљност, скромност, строгост и целомудрије. Крој мантије прикрива све природне недостатке тела, претерану гојазност или, насупрот томе, лепоту тела. Мантија издваја свештеника и учи га како њу треба носити..."